Ponekad se o poljoprivredi govori toliko složeno: kroz subvencije, tržište, uvoz, izvoz, klimatske promene i sve komplikovanije administrativne procedure. Savremenici smo raznih izazova koji su brojni i duboki i usled njih često zaboravimo najvažnije pitanje: od čega je naš agrarni sistem zapravo sastavljen.
Planinari znaju jedno pravilo. Kada izgube stazu, ne pokušavaju da idu još dublje u nepoznato. Vraćaju se na poslednju sigurnu tačku tj. mesto odakle je put bio jasan. Možda je upravo to potrebno i u razumevanju srpske poljoprivrede. Vratiti se na početak, a početak je jednostavan: naša poljoprivreda sastavljena je od velikog broja malih porodičnih gazdinstava. Dakle, u našem slučaju ta sigurna tačka je malo poljoprivredno gazdinstvo.
Ako bismo poljoprivredu jedne zemlje zamislili kao sliku na ekranu, Srbija bi bila ekran sastavljen od hiljada sitnih piksela tj od oko 500.000, koliko i ima gazdinstava. Svaki piksel predstavlja jedno gazdinstvo, jednu porodicu i jednu proizvodnu priču. Posmatrani pojedinačno, ti pikseli su mali. Prosečna veličina gazdinstva u Srbiji iznosi nešto više od šest hektara. Kada se ta slika uporedi sa evropskim kontekstom, vidimo da je prosečno gazdinstvo u Evropskoj uniji gotovo tri puta veće.
Ali veličina sama po sebi nije presudna. Presudan je način na koji su proizvođači organizovani.
U mnogim evropskim zemljama mali proizvođači retko nastupaju sami. Oni su povezani kroz zadruge, proizvođačke organizacije ili druge oblike saradnje koji im omogućavaju zajednički nastup na tržištu. Drugim rečima, pikseli ostaju mali, ali su međusobno povezani u jasnu sliku.
U Srbiji, međutim, veliki deo gazdinstava i dalje funkcioniše kao samostalna proizvodna jedinica. To znači da mali proizvođač mora istovremeno da bude proizvođač, ekonomista, menadžer i administrativni operater sopstvenog gazdinstva.
Istovremeno, savremena poljoprivreda funkcioniše u otvorenom tržišnom okruženju. Troškovi proizvodnje rastu, tržište je sve konkurentnije, a otkupne cene često nestabilne. Uz to, agrarni sektor prolazi kroz razne procese što zahteva dodatne administrativne i organizacione kapacitete od proizvođača.
Kada se svi ti slojevi spoje, mali proizvođač se nalazi između više paralelnih pritisaka: tržišta, troškova, organizacije proizvodnje i administrativnih zahteva. Upravo zbog toga mala gazdinstva često postaju najosetljiviji deo agrarnog sistema.
Da bismo razumeli položaj malih gazdinstava, potrebno je pogledati i strukturu agrarne politike. U Srbiji se oko 85 do 90 procenata agrarnog budžeta usmerava na direktna plaćanja proizvođačima, dok se svega oko deset procenata odnosi na mere ruralnog razvoja. Direktna plaćanja najčešće predstavljaju podršku tekućoj proizvodnji - subvencije po hektaru, po grlu stoke ili regres za pojedine proizvodne inpute.
Takva plaćanja imaju važnu stabilizacionu funkciju jer pomažu proizvođačima da lakše podnesu troškove proizvodnje i tržišne oscilacije. Međutim, njihov investicioni potencijal je ograničen.
U Evropskoj uniji struktura podrške je drugačija. Iako direktna plaćanja i dalje čine najveći deo agrarnog budžeta, gotovo trećina sredstava usmerena je na mere ruralnog razvoja koje finansiraju modernizaciju gazdinstava, inovacije, preradu i organizovanje proizvođača.
Drugim rečima, dok nacionalni sistem podrške u velikoj meri pomaže proizvođačima da održe proizvodnju, evropski model snažnije ulaže u dugoročnu transformaciju ruralne ekonomije, odnosno kao da energiju usmeravamo pre svega na održavanje likvidnosti, dok pitanje dugoročne solventnosti ostaje u drugom planu.
To ne znači da direktna plaćanja nisu važna. Naprotiv, ona su često ključna da proizvodnja opstane u uslovima nestabilnog tržišta, klimatskih promena i rasta troškova.
Ali pitanje koje se prirodno nameće jeste: kako da deo te energije i sredstava sve više usmeravamo ka investicijama koje jačaju otpornost gazdinstava, povećavaju produktivnost i omogućavaju stabilniji razvoj ruralnih područja i ko će ostati kao primalac takve investicione podrške. Ako želimo snažniju poljoprivredu, podrška ne sme biti samo most preko jedne loše godine, ona mora biti temelj na kome gradimo naredne generacije proizvodnje.
Demografska slika sela dodatno produbljuje ovu dilemu. Ako bismo noću leteli avionom iznad Srbije, videli bismo rasuta svetla sela. Svako od tih svetala predstavlja jedno gazdinstvo i jednu porodicu koja i dalje obrađuje zemlju. Međutim, veliki deo tih svetala danas pale ljudi stariji od šezdeset godina. Zbog toga pitanje poljoprivrede više nije samo pitanje proizvodnje hrane. To je pitanje generacija.
Ko će nastaviti da pali ta svetla?
Upravo tu dolazimo do ključnog pitanja razvoja poljoprivrede. Ako mala gazdinstva posmatramo kao piksele jednog sistema, tada razvoj poljoprivrede možemo posmatrati kao povećanje rezolucije slike. A rezolucija slike ne povećava se jednim velikim pikselom. Ona se povećava kada se hiljade malih piksela međusobno povežu.
Ali jednako je važno da ti pikseli ne ostanu povezani samo međusobno. Da bi slika bila stabilna, potrebno je da postoji i stabilan odnos između gazdinstava i šireg sistema i to: institucija, tržišta i politika podrške. Tek kada postoji poverenje između proizvođača i sistema, mali proizvođači mogu dugoročno planirati razvoj.
Zato se danas sve češće vraćamo jednom važnom pitanju.
Ko može podići rezoluciju ove slike?
U prethodnim analizama pokazano je da žene čine približno četrdeset procenata ukupne radne snage u poljoprivredi, dok su kao nosioci, odnosno formalni menadžeri gazdinstava, zastupljene sa oko dvadeset procenata.
Drugim rečima, žene već danas čine značajan deo stvarnog funkcionisanja ruralne ekonomije.
Zato pitanje više nije da li su žene prisutne u poljoprivredi. Pravo pitanje je kolika je njihova stvarna snaga u podizanju rezolucije tog sistema. Ako želimo snažniju poljoprivredu, možda je vreme da se ponovo vratimo na početak i očistimo osnovu. A osnova je uvek ista - odnosi među ljudima. Jer kada se pikseli povežu, slika postaje jasnija.
Možda je upravo žena u ruralu ona karika koja može povezati te piksele u stabilniju i otporniju sliku naše poljoprivrede, možda je žena u ruralu poluga za prelivanje dela direktnih plaćanja u mere ruralnog razvoja.