Ove godine srpska poljoprivreda beleži drastičan pad: rod kukuruza manji je za 12,9 %, soje za 12 %, šećerne repe za 6,1 % - i to uprkos tome što je budžet za agrar rekordnih 1,2 milijarde evra. Štete od suše i umanjenih prinosa procenjuju se na više od 1,5 milijardi evra, dok su klimatske promene Srbiju od 2015. do 2025. već koštale najmanje 6,8 milijardi evra.
Rekordni agrarni budžet - bez efekta
Ovogodišnji agrarni budžet za Srbiju iznosio je približno 1,2 milijarde evra - cifra koja na prvi pogled deluje kao značajan podsticaj za domaću poljoprivredu.
Međutim, podatak da je proizvodnja ključnih ratarskih i voćarskih kultura u padu pokazuje da novac sam po sebi ne menja stanje.
Pad prinosa koji alarmiraju
- Rod kukuruza manji je za 12,9 % u odnosu na prošlu godinu.
- Rod soje manji je za 12 %.
- Rod šećerne repe manji je za 6,1 %.
- Voćarstvo: maline – 12,2 %, višnje beleže pad i do 42,3 %.
Kako to da budžet ne „radi“?
Na prvi pogled jasno je da su podsticaji povećani, ali oni pre svega služe za pokrivanje trenutnih troškova, a ne za strateška ulaganja u navodnjavanje, infrastrukturu i dugoročno prilagođavanje.
Najveći problem leži u rastu klimatskih rizika, za koje država još uvek nema održivu strategiju brze reakcije.
Postojeći sistem karakteriše velika inertnost: budžet postoji, ali mehanizmi prevencije i sprovođenja ne prate ozbiljnost problema.
Klimatska kriza: Uzrok i posledica padova
U poslednjih 60 godina učestalost ekstremnih suša u Srbiji udvostručena je. Velika područja zemlje pogođena su dugim sušnim periodima, što direktno utiče na prinose.
Ekonomija gubi - agrar posrće
Prema dostupnim podacima, štete od klimatskih promena u poljoprivredi u Srbiji dostigle su 9,5 milijardi evra u poslednjih 25 godina. To se ogleda kroz pad proizvodnje i smanjeni doprinos poljoprivrede rastu BDP-a.
Stručnjaci upozoravaju da je krajnje vreme za sistemsku reakciju: neophodna su ulaganja u vodne akumulacije, navodnjavanje, digitalnu podršku poljoprivrednicima, prilagođene useve i nove tehnologije.
U suprotnom, padovi će biti sve veći, a posledice sve teže za ispraviti.
Veliki raskorak između obećanja i realizacije
Strategije postoje - ali se ne primenjuju
Usvojen je Program prilagođavanja klimatskim promenama - ali bez adekvatnog sprovođenja.
Istovremeno, Strategija poljoprivrede istekla je 2024. godine, a nova još nije spremna. Ovo dodatno slabi državno planiranje i reagovanje na hitne izazove.
Fokus na subvencije, a ne na strukturalne promene
Iako su podsticaji povećani (sa 200 miliona evra na stotine miliona evra godišnje), analiza pokazuje da su oni najčešće usmereni na opštu potporu, a ne na jačanje otpornosti sektora.
Nedostatak saradnje nauke i proizvođača
Jedna od osnovnih kritika jeste da nema dovoljno povezanosti između nauke i prakse - proizvođači ne dobijaju pravovremene, lokalizovane preporuke i alate.
Bez toga, ni veći budžet ne znači automatski bolju proizvodnju.
Potrošači plaćaju: Cene hrane rastu, proizvodnja opada
Na domaćem tržištu cene voća i povrća rastu brže nego ostale kategorije: povrće +13,2 %, voće +30,8 %, dok su ukupne cene hrane od 2021. porasle za više od 65 %.
Smanjenje roda važnih kultura (kukuruza, soje) u poslednjim godinama povećava zavisnost od uvoza i čini domaću proizvodnju i prehrambenu stabilnost izuzetno ranjivom.
Visok agrarni budžet nije uspeo da zaustavi rast cena niti da podstakne proizvodnju.
Ovim tempom, domaći proizvođač postaje slaba karika u lancu, dok teret rastućih troškova snose potrošači i država.
Domaća poljoprivreda više ne može da opstane bez ozbiljnih i sistemskih promena. Neophodno je ulaganje u vodnu infrastrukturu - akumulacije, sisteme za navodnjavanje i savremene tehnologije koje ublažavaju posledice suša. Potrebno je razviti digitalne alate i platforme koji će poljoprivrednicima pružati precizne i pravovremene preporuke u skladu s klimatskim uslovima. Ključna je i promena strategije razvoja – fokus ne treba da bude samo na subvencijama, već na stvaranju otpornog sistema sposobanog da se prilagodi suši, mrazu i ekstremnim padavinama. Istovremeno, mora se ojačati saradnja između nauke i proizvođača, kako bi se obezbedila primena konkretnih rešenja na terenu. Konačno, potrebna je veća transparentnost i odgovornost države, uz jasno izveštavanje o rezultatima agrarnog budžeta i efikasnosti ulaganja.
Ako se ove mere ne sprovedu, rekordni budžeti ostaće samo brojke na papiru, a domaća poljoprivreda nastaviće da tone pod teretom klimatskih rizika. Jer, ume naš narod često da kaže — ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.