U Srbiji prosečan prinos kruške po hektaru jedva pređe 10 tona, dok u zemljama EU prinosi idu i do 30 tona! Iako imamo dobru klimu i tlo, krušku gajimo na samo oko 5.000 hektara. Ova voćna kultura ima potencijal za visoku zaradu, ali se retko ko usuđuje da se njome ozbiljno bavi. Razlog? Loša tehnologija, štetočine, mraz i neorganizovano tržište. Ako se uradi kako treba – kruška može biti unosnija čak i od jabuke.
Prinos kruške u Srbiji daleko ispod proseka
Prosečna svetska proizvodnja kruške iznosi oko 18 tona po hektaru, dok se u Srbiji kreće oko 10–10,5 tona. U razvijenim evropskim voćarskim zemljama prinosi često dostižu i preko 30 tona. Ovaj veliki zaostatak posledica je kombinacije zastarele tehnologije, nepovoljnog izbora sorti, lošeg održavanja zasada i vremenskih nepogoda. Posebno su problematični prolećni mrazevi i nepravilno planirani gusti zasadi, koji u pojedinim godinama ostanu bez roda.
Zašto proizvođači beže od kruške?
Kruška jeste cenjena, ali je i zahtevna za proizvodnju. Najveći neprijatelj domaćih voćara je kruškina buva, štetočina koja pravi ogromne štete i obeshrabruje mnoge da uopšte pokušaju s proizvodnjom. Uz to, letnje sorte koje su dominantne u Srbiji imaju kratak period prodaje i brzo gube na kvalitetu. Kad tome dodamo nestabilne cene i slabo organizovan otkup – jasno je zašto su mnogi digli ruke.
Gde grešimo u tehnologiji proizvodnje?
U Srbiji se često primenjuju sistemi gajenja preuzeti iz jabukarskih zasada – poput guste sadnje sa jednom sortom – što se kod kruške pokazalo kao loš potez. Kruška traži pažljiviji izbor zemljišta, minimalan rizik od mrazeva i obavezno navodnjavanje. Takođe, izostanak planske oprašivačke sorte dovodi do toga da mnogi zasadi ostanu nerodni. Prinosi nisu niski zato što "kruška neće", već zato što se ne poštuju njeni zahtevi.
Iako cena kruške zna da bude i duplo veća od cene jabuke, to ne znači da proizvođač zarađuje. Zbog malih prinosa i visokih ulaganja, rentabilnost je niska. Domaća kruška se u marketima može naći svega 2 meseca u godini, dok ostatak dolazi iz uvoza – najčešće iz Belgije, Holandije ili Nemačke. Najveći deo roda završi u proizvodnji rakije viljamovke. Sve dok se domaća potrošnja ne poveća, a tržište ne stabilizuje, masovna proizvodnja neće postati isplativa.